Osnovna škola "Matija Antun Relković" Davor

Sićam se toga dana koja je bilo jučer. Slavila sam sedmi rođendan i nisam dobila poklon koi sam tila. Naljutila sam se na sve i otišla napolje. Odala sam kuda su me noge nosile. Bila sam razočarana što nisam dobila mobitel iako sam znala da je to suluda ideja. Odala sam dok nisam vidla da sam se izgubila. Obuzeo me stra, zaboravila sam na mobitel i osićala sam grižnju savjesti što sam ostavila roditelje u brizi. Sidila sam u travi,svuda oko mene je bila šikara. Spuštala se noć na nebu je bilo puno zvijezda, a ja sam se u strahu molila da me nađu. Sidila sam tako u mraku oko sat vremena dršteći i plačući dok nisam čula neki glas da me viče. Ustala sam i vidla mamu, potrčala sam prema njoj i rek onda vidla da sam bila u travi preko puta moje tetke.
                                                                                                                                       Marta Brlić 8.a


Djetinjstvo se može protumačiti ko kraljevstvo jer ti u djetinjstvu stariji stalno pomažu zato što neznaš mnogo stvari napravit. Ali ko' dite proživiš mnogo toga. Mnogo sretnih, ali i tužnih trenutaka. Upoznaš svoje prijatelje s kojima se družiš još puno godin kasnije. Tako sam i ja upoznao puno prijatelja i sa svima se družim još i danas. Ali imo sam i teških trenutaka. Kad sam imo 10 godin umrla mi je baka. Izgubio sam voljenu osobu. Bio je to tužan trenutak. Sada,3 godine kasnije, to sam prebolio. Sad tek krećem u život. To su moja sjećanja iz djetinjstva. Nemam ih baš puno. Znam još samo da sam se stalno igrao s mojim mlađim bratićem Markom. I jednu stvar nisam reko. A to je da sam zapaljio sobu mog strica. Toga se nekako najviše sićam jer sam u tom trenutku mogo izgubit život, ali moj susjed je vidio dim kako izlazi iz stričeve sobe i reko mom djedu, a on mom ocu. I svi su došli u sobu i spasili me. Ja sam od stra zaspo i kad sam se za nekoliko sati probudio,bilo me je stra, ali roditelji mi nisu ništa napravili, naravno, jer sam bio mlad. Nisam još ni u školu išo. I sad me ponekad zezaju zbog tog. Ali ipak sam sretan jer sam živ i zdrav. I zahvaljujem Bogu za to. I susjedu ;)
                                                                                                                                Domagoj Olić 8.b


Kada sam imala 4-5 godina često sam se igrala sa sestrom i ostalom dicom iz moje ulice. U toru smo imali staru šupu. U šupi smo se igrali škole. Klupe smo napravili od dva drveta i jedne daske, stol za pisanje nam je bila košara. Svako od svoje kuće doneo bi stare bilježnice sa čistim listovima, u koje smo pisali. Moja sestra je bila super učiteljica, kod nje sam prolazila s 5. njoj su dobro išli njemački i engleski jezik, pa nas je malo i poučila. Poslije škole smo išli svako svojoj kući napisat zadaću i ujutro opet u školu,ali nismo se mi išli igrat ujutro nego negdi oko 4 sata poslijepodne. Svaki sat je trajao negdi oko 10minuta, ti 10 minuta je štopala moja sestra na svoj mobitel. Tako smo se ja i moja sestra zabavljali u našem djetinjsvu. Osim škole znali smo se igrati i žmirke ili skrivača.



Kad sam bio mali voljio sam se igrat s loptom. Loptu sam šutao cijeli dan. Ja sam hiperaktvino dite. Voljio sam gledat nogomet na televiziji. Kad sam trebao ić spavat uvik sam plako jer nisam mogo bez lopte. Puno puta sam se voljio igrat u pisku jer mi je to bilo zanimljivo. Kad bi došo kući uvik bi se derali na mene jer sam prljav. Gledo sam filmove,a najviše sam voljio filmove sa strijelama i mačevima. Imo sam ćukca Lakija i snjim sam se igro, on je bio velik i kad sam ošo na more,u bili su mi Lakija! Bio sam jako tužan.
                                                                                                                                      Josip Ciprić 8.a